Tumor pljuvačnih žlijezda

Maligni tumori pljuvačnih žlezda su relativno retki. Po poreklu oni mogu biti primarno maligni, sekundarno maligni i metastatski tumori.

Sekundarni i primarni tumori

Primarno maligni tumori nastaju od elemenata parenhima salivarnih žlezda, inicijalno sa kliničkim i histološkim znacima maligniteta. Sekundarno maligni potiču od benignih tumora i njihovih recidiva u kojima je nastupila maligna alteracija. Metastatski tumori vode poreklo od malignih tumora lica i usne šupljine, koji daju metastaze u parotidne ili submandibularne limfne čvorove.

Klinički znaci koji karakterišu maligne tumore pljuvačnih žlezda su:

• ubrzani rast
• infiltracija okolnih tkivnih struktura
• pojava bolova
• paraliza nervnih grana facijalija i drugi znaci u zavisnosti od lokalizacije tumora.

Adenoidni cistični karcinom – Cylindroma

Adenoidni cistični karcinom javlja se u 4% do 8% od svih tumora salivarnih žlezda. Ovaj tumor predstavlja jednu petinu svih malignih tumora parotidne žlezde. Ređe se pojavljuje u submandibularnoj pljuvačnoj žlezdi, a najčešce se razvija u malim pljuvačnim žlezdama i to u 15% do 25% svih tumora ovih žlezda. Predilekciono mesto razvoja su palatinalne submukozne salivarne žlezde.

Druge male mukozne žlezde u kojima se razvija ovaj tumor su nazalne, faringealne, laringealne i u žlezdama velikih bronhija. Adenoidni cistični karcinom razvija se najčešce izmedju 40. i 60. godine života, ali se može razviti i u mladjih osoba. Žene cešce obolevaju od muškaraca.

Adenokarcinoma

Adenokarcinomi salivarnih žlezda vode uglavnom poreklo od distalnih delova salivarnih kanala i to od terminalnih tubulusa, interlobulusnih i interlobusnih duktusa. Oni se mogu razviti i od ekskretornih proksimalnih delova duktusa.

U zavisnosti od histološkog sastava adenokarcinomi se mogu podeliti u tri osnovne grupe i to: tubulusni ili duktogeni adenokarcinom, papilarni adenokarcinom i nediferentovani solidni ili trabekularni adenokarcinom.

Uvažavajuci histološke razlike pojedinih vrsta adenokarcinoma, klinicki tok ovih tumora visokog stepena maligniteta je rapidno progresivan sa čestim recidivima i visokim stepenom maligniteta. Adenokarcinomi se javljaju u muškaraca i žena izmedju 35 i 65 godine života, ali se mogu javiti i u mlađih osoba.

Pojava tumora u salivarnoj žlezdi predstavlja prvi znak bolesti. Ubrzani rast tumora praćen je infiltracijom okolnog tkiva tako da ubrzo tumor kompletno zamenjuje parenhim žlezde. Adenokarcinomi pokazuju invazivnost prema limfnim i krvnim sudovima zbog čega se javljaju udaljene metastaze a najcešće u plućima.

Paraliza jedne ili svih grana n. facialis-a može se pojaviti vrlo rano. Paraliza facijalisa kao najmanifestniji znak malignog procesa u parotidnoj žlezdi zavisi, pre svega, od lokalizacije tumora i njegovog odnosa prema stablu i granama facijalisa, a manje od veličine tumora.

Lečenje adenokarcinoma je radikalno hirurško odstranjenje do zdravog tkiva. Kod lokalizacije u parotidnoj žlezdi u poodmaklom stadijumu bolesti potrebno je izvršiti i hemiresekciju mandibule.

Epidermoidni karcinom

Epidermoidni karcinom nastaje metaplazijom epitela salivarnih kanala. Najčešće se pojavljuje u velikim pljuvačnim žlezdama. Oko dve trećine epidermoidnih karcinoma zahvata parotidnu, a jedna trećina submandibularnu pljuvačnu žlezdu. Češce se pojavljuje u muškaraca nego u žena i to između 50. i 70. godine života.

Epidermoidni karcinom ima neštu sporiju evoluciju od adenokarcinoma. Tumor raste infiltrativno zahvatajuci kožu koju fiksira za tumorsku masu. U daljoj evoluciji tumor obuhvata i tkivo ispod i oko pljuvačne žlezde. Ovaj tumor ima sklonost da se širi limfogeno u regionalne limfne čvorove, a naročito daje metastaze u unutrašnje organe.

Drugi klinički znaci ovog tumora zavise od lokalizacije i slični su ostalim malignim tumorima pljuvačnih žlezda.

Lečenje epidermoidnog karcinoma u zavisnosti od lokalizacije sastoji se od radikalne parotidektomije ili radikalnog uklanjanja submandibularne žlezde. Regionalne metastaze uklanjaju se supraomohioidnom disekcijom ili dubokom disekcijom limfnih čvorova vrata što zavisi od njihove lokalizacije i rasprostranjenosti.

Nediferentovati karcinom

Nediferentovani karcinom je redak tumor a raste vrlo brzo tako da infiltrativno obuhvata okolne strukture. Nekada je rast tako intenzivan da u kratkom vremenskom razmaku dostiže znatnu veličinu. Najčešce se javlja u parotidnoj pljuvačnoj žlezdi.

Lečenje je hirurško ukoliko je tumor manjih dimenzija i bez udaljenih metastaza. Zračna terapija primenjuje se kao neophodna uz hirurško lečenje. Primena citostatika može biti od koristi u lečenju ovog tumora.

Adenokarcinomi, epidermoidni karcinom, adenoidni cisticni karcinom i nediferentovani karcinom spadaju u grupu primarno malignih tumora pljuvačnih žlezda.

Maligni mikstni tumor (karcinom u pleomorfnom adenomu)

Pleomorfni adenom klasifikovan je kao benigni epitelni tumor ali zbog mogućnosti promene njegovih osobina po nekim klasifikacijama ovaj tumor se svrstava u semimaligne ili maligne.

Karcinom u pleomorfnom adenomu nastaje malignom transformacijom jedne epitelne komponente u prethodno postojecem benignom pleomorfnom adenomu. Skoro u 15% bolesnika sa benignim pleomorfnim adenomom nastupa maligna alteracija. Pleomorfni adenom parotidne žlezde najćešce maligno alteriše.

Pojava karcinoma u pleomorfnom adenomu obicno nastaje posle dugotrajne mirne faze raste ovog tumora u toku nekoliko godina, a najcešce u periodu od 7 do 10 godina postojanja benignog tumora.

Klinicki simptomi koji prate malignu alteraciju pleomorfnog adenoma su iznenadni ubrzani rast prethodno benignog tumora, pracćen bolovima, prodorom u susedne regije, prethodno infiltrišucći parenhim žlezde. Koža nad tumorom postaje fiksirana a na njoj se pojavljuje pojačani vaskularni crtež ili teleangiektazije. Tumor je čvrste konzistencije, slabo pokretan i lako bolan.

Pojava karcinoma u pleomorfnom adenomu spada u grupu sekundarno malignih tumora pljuvačnih žlezda.

Lečenje je radikalno hirurško odstranjenje do zdravog tkiva zbog tendencije prema recidivima.

Metastatski karcinomi u pljuvačnim žlezdama

Metastatski karcinomi salivarnih žlezda su retki. Oni su rezultat zahvatanja parotidnih, paraparotidnih i submandibularnih limfnih cvorova. Metastaze u ovim limfnim čvorovima potiču od malignih tumora skalpa, temporalne i frontalne regije, uha, lica, palatuma i vrata. Najčešće metastaziraju planocelularni karcinomi i melanomi.

Metastaze malignih tumora u limfnim čvorovima neposredne blizine pljuvačnih žlezda, sekundarno zahvataju salivarni žlezdani parenhim. Zbog toga nastaje klinička slika sa simptomima koji su skoro istovetni sa onim koji se javljaju kod primarno malignih tumora pljuvačnih žlezda.

Neepitelni tumori

Najcešci tumori koji se razvijaju iz strome salivarnih žlezda su hemangiomi, limfangiomi, neurofibromi i lipomi.

Hemangiomi su najčešći tumori iz ove grupe koji se uglavnom javljaju u parotidnoj žlezdi kod dece. Tumor je pokriven kožom, mestimično ili u celosti obojen plavom bojom. Jasna granica tumora ne postoji zbog čega se dobija utisak hipertrofije parotidne žlezde. Palpacijom tumor se prazni. Sličan nalaz daje limfangiom.

Neurofibrom koji zahvata temporalnu i parotidnu regiju, može se palpacijom dokazati u vidu čvrstih tumorskih čvorova. Limfom se obično pojavljuje u parotidnoj žlezdi u preaurikularnoj regiji. U predelu pljuvačnih žlezda mogu se pojaviti epidermoidne i druge embrionalne ciste.